#LGBTIKaravan u zemlji peska i žita

Novi Sad je bila prva destinacija putovanja „LGBTI Karavana“ kroz Vojvodinu.

„Karavan“ je stigao u vojvođansku predstonicu prvog dana juna.

Učesnici i učesnice bili su gosti Plave sale Skupštine grada Novog Sada. U simboličkom smislu, time je demonstrirana institucionalna podrška. U praksi, situacija je bila malo drugačija – kada je „Karavan“ stigao na lokaciju, niko nije bio obavešten o dolasku, nije bilo zaposlenih koji bi učesnike i učesnice uputili u to gde da povežu opremu za snimanje ili pruže podršku pri drugim tehničkim stvarima. Sama lokacija je, izgleda, u određenoj meri obeshrabrila i posetioce i posetiteljke koji su istakli (kako oni koji su prisustvovali, tako i oni koji su se javljali putem društvenih mreža) da se ipak ne osećaju dobrodošlima u toj sali.

Što predstavlja samo jedan deo problema na koji smo naišli.

Prisutnima smo ispričali šta je, pored slučajeva nasilja i diskriminacije koji su ranije prijavljivani UG „Egal“, bio jedan od povoda za „LGBTI Karavan“. U novembru, obeležavajući Međunarodni dan sećanja na žrtve transfobije, organizovali smo tribinu u jednoj maloj sali šahovskog kluba na Limanu, sa idejom da razgovaramo o trans* pitanjima. Međutim, sala je bila prepuna ljudi svih uzrasta i uskoro je diskusija pretočena u monologe posetilaca i posetiteljki: svako je imao neki problem koji nije imao sa kim da podeli, bio željan da bude saslušan, imao na šta da se požali i da traži podršku.

Tokom posete „Karavana“ Novom Sadu čuli smo kritički osvrt na ovakve probleme: koji su najčešći uzroci neprogovaranja, neprijavljivanja nasilja i diskriminacije, zbog čega nema dovoljno mesta za okupljanje, zbog čega svaodnenvni izazovi LGBTI zajednice ostaju uvek u drugom planu, skrajnuti i ućutkani. Razgovarano je i o pokušaju uspostavljanja različitih sistema podrške, bilo korz neku od lokalnih organizacija, bilo kroz centre za socijalni rad, Studensku polikliniku ili druge institucije. Nepoverenje i strah od autovanja, koji dovodi do straha po egzistenciju i goli život, ostali su zabeleženi kao najvažnije prepreke za korišćenje postojećih mehanizama podrške, te se pripadnici i pripadnice LGBTI zajednice radije okreću alternativnim metodama.

Kao važna tema se takođe nametnula i uloga medija, kao jednog od glavnih faktora koji imaju veliki uticaj na javno mnjenje i samim tim i na kvalitet života LGBTI osoba u Srbiji. Iako se može pratiti promena u medijskom izveštavanju o LGBTI temama i iako je uglavnom zastupljen neutralan vrednosni kontekst, neadekvatna upotreba jezika i jak prizvuk senzacionalizma pri izveštavanju boje i oslikavaju odnos društva prema LGBTI osobama, potvrđujući stigmu i marginalizaciju.