Jedan dan trans* života

Serija fotografija pod nazivom Jedan dan trans* života hvata trenutke tokom dvadeset i četiri sata trans* osoba, ali i oslikava njihove želje, stremljenja i viđenje društva i sveta u kome žive. Fotografije simbolizuju subjektivni doživljaj svakodnevnice i realnih izazova sa kojima se pripadnici i pripadnice trans* zajednice u Srbiji susreću.

 

Anđela Petrovski, Marija Vidović, Kosta Đuraković i Nikša Herman su, zajedno sa svojim modelima, istraživali polja telesnosti, tela, binarnih opozicija, ogolili pitanje društvene konstrukcije roda i utemeljenja rodnog identiteta i ponudili svoje viđenje i razumevanje problema trans* zajednice. Ovo nije samo umetnički projekat: fotografije pružaju intimni uvid u život i svet trans* osoba, njihovo stalno preispitivanje sebe i sopstvene pozicije unutar sistema, zatvorenog i isključivog za svaku različitost.

Tri skupa (od po deset) fotografija prate po jednu osobu; fotografije su stilski i tipski različite. Iako imaju različitog subjekta, prožimajući elementi (ekran bez programa i trenutak u kome su sva tri modela zajedno) ih spajaju u jedinstvenu celinu koja je ujedno i (re)prezentacija i metaforički prikaz trans* zajednice.

Rajka, Nikša Herman i Kosta Đuraković i Štefica i Anđela Petrovski kroz svoje serije fotografija prikazuju trenutno realno stanje i izolovanost trans* osoba. Deo Rajkinih i Šteficinih fotografija napravljene su u stanu, u okruženju u kome se uglavnom, zbog ograničenosti slobodnog kretanja, provodi najveći deo dana. Svetlo na Rajkinim fotografijama je slabo, ali igra boja, osvetljenja i motiva je gotovo paradoksalna – one odišu melanholijom i životom, u isto vreme. Njihovi domovi su centri dešavanja, mesta okupljanja prijatelja i prijateljica, zbirne tačke želja, promišljanja i izvorišta novih ideja i akcija. Dok Anđela koristi dokumentarni pristup da uhvati intimni trenutak Šteficine fizičke i psihološke transformacije, Nikša smešta Rajku u javni prostor, koji spretno koristi da metaforički prikaže relacije između društveno-političkog sistema i trans* zajednice kao njegovog sastavnog dela.

Marija Vujović je sa Anom napravila ironijski prikaz igre rodnog identiteta i potrebe za odbijanjem i prevazilaženjem zadate norme i binarnih opozicija. Anino koketiranje sa rodnim izrazom i nefiksirana rodna pozicija predstavljaju njihovu potpunu banalizaciju, dovodeći ih na granicu apsurda - izraz su ozbiljne društvene kritike i naglašavaju samu društvenu konstrukciju rodnog identiteta. Marija je odabrala da na Anino telo projektuje različite kontekste koji smeštaju individuu u stroge rodne okvire i na taj način postigla utisak nesvesnog i nasilnog upisivanja zadatih društvenih normi u samo ljudsko telo.

Kada su svi fotografi i fotografkinje završili sa svojim radom na sve tri grupe fotografija bio je prisutan televizijski ekran na kome nema programa. Činjenica da je kod svake nastao nesvesno, možda i donekle slučajno, kroz razgovor i upoznavanje fotografa/kinja sa svojim modelima dodatno podcrtava problem nedovoljne vidljivosti trans* zajednice u javnom prostoru, nedovoljne prisutnosti u medijima i ograničenoj mogućnosti njihovog progovaranja.

 

Zahvaljujemo Ivani Ogrizović na fotografiji porođaja.

© Egal, 2015.